Kad dijalog postane monolog

Neretko se dešava da imamo voljenoj osobi nešto da ispričamo, da s njom podelimo ono što nam se izdešavalo u toku dana. Samo, nakon izvesnog vremena, njoj pažnja počne da luta, deluje kao da samo što ne zadrema, i takva reakcija ume da zaboli.

Zar je voljenoj osobi zaista toliko teško da vas sasluša? Ili joj nije stalo do onoga što imate da joj kažete? Dosadni ste joj? Najčešće se ne radi o tome, uglavnom problem bude taj što je ono što je, ipak, trebalo da bude dijalog i međusobna razmena novosti, preraslo u monolog jedne osobe. A veliki broj ljudi nije u stanju da neprekidno sluša o svakodnevnim dešavanjima duže od nekoliko minuta. Nisu zlonamerni, ni nepažljivi, jednostavno im nakon tog vremena (individualnog za svaku osobu) pažnja odluta. Naravno, postoji i mogućnost da, ako nekome pričate o svim mogućim krupnijim i sitnijim tračevima iz komšiluka (s posla, ili odakle već), to vašeg sagovornika stvarno ne zanima.

Šta učiniti? Jedna mogućnost je da uključite voljenu osobu u razgovor. Na svaka dva-tri minuta pitajte je nešto u vezi s onim što ste joj do tada ispričali, tako se neće osećati kao da treba da sluša vaš monolog o tome kako vam je šef kreten, majka vas davi glupostima, komšinica opet hrani golubove na svom prozoru pa vam oni prljaju veš koji se suši, već ipak učestvuje u razgovoru. Tako na svaka dva-tri minuta obnavljate pažnju voljene osobe.

Druga mogućnost je da voljenu osobu u razgovor s vremena na vreme uključujete fizičkim dodirom, tako što povremeno tokom onoga što pričate dotaknete njegovu/njenu ruku ili nogu. Za ovaj drugi metod potreban je izvestan oprez, kako vaš gest ne bi bio shvaćen kao da voljenu osobu terate da vas na silu sluša.

A možete, nekad, i da skratite priču - znamo da to nije uvek moguće, ali zaista nema razloga da nekog izložite polučasovnoj žalopojki o dosadnoj komšinici koja vam je pola sata dosađivala nečim što vas uopšte ne zanima.